Kate Beckinsale ( 12 )

 Njene  fotografije iz filma sam koristio u dočaravanju lika Jelene Anžujske. Hvala svima koji su čitali. Hvala i onim drugima...

Gradačka noć ( 11 )

U beskraju tame neočekivano planuše baklje.Svetlost iscepa tvrdi mrak i pred Vojislavom i Mionom puče blistavi hram Gradac. Povorka, vođena modrim plamenovima luča, zaustavi se.

Tu je već bio arhiepiskop srpski i Sveti Sinod igumana,sveštenika i monaha. Miona se primaknu bliže.Raški mitropolit Pavle je nad telom Jelene saborski služio, iz groba ga izvadio i položio u ćivot ispod Hristove ikone, pred oltarom gradačke crkve.

Još je rekao da je telo prepodobne, svete i blažene Jelene mirisalo mirisima,da je celokupno, posvećeno, neukaljano i svetačko!


Danilo Drugi, Milutinov čovek od poverenja, je sve to zapisao u Žitiju i tri godine nakon njene smrti, preveo  Jelenu u pravoslavnu veru. Tako je od papske države nastala pravoslavna Srbija.

Prekaljeni ratnik Vojislav Vojinović i Miona nisu verovali svojim očima i ušima.Obuze ih strah.Ova neobična, gluva noć leta Gospodnjeg 1317.sigurno će im doneti prosvećenje!

Ili,užas greha!

Oni uzjahaše i ponovo sklopiše mrak za sobom. U vrhovima visokih smrča zlokobno fijuknu noćni vetar...

Ljudima koje su usput sreli, dizala se kosa na glavi, gmizali su mravi uz leđa. Konji su jurili smrtonosnom brzinom, a u njihovim dušama vladao je tajac, ispunjen strepnjom.Svi su pomislili da su ove gluve noći konji pobesneli a jahači poludeli. 

Miona naglo zaokrenu dizgine u desnu stranu, a konja poteže nogama u trbuh. Ljudi su stajali kao ukopani i gledali kako belac preskače plotove, jarkove i rovove.

Reklo bi se da nije gledao kud gazi pa je njegov razuzdani juriš izgledao još strašniji. Ljudi su ih daleko zaobilazili i zaokretali glave prema belcu i Mioni, i nisu smeli da ih sačekaju ni blizu puta, a kamoli na putu.

Onda nestadoše u mraku iza brda u Klisuri.

Iz manastira Gradac.nekada kasnije, neko i nekuda neznano je odneo mošti Jelene Anžujske.

Vo vek i vekov vekova ! Amen !

KRAJ

Žitije Jelene A. (10)

Znala je ona da se Jelena Anžujska nije zamonašila kad i njen suprug Uroš Prvi ,što je bio običaj u vladarskoj porodicin Nemanjića.Učinila je to mnogo kasnije i to u benediktanskom manastiru Svetog Nikole u Skadru,na imanju svoje porodične loze. A ti rimokatolici behu zakleti neprijatelji pravoslavaca i njihovu crkvu nazivahu šizmatičkom.

Arhiepiskop srpske pravoslavne crkve Danilo Drugi se toliko trudio da katolicima preotme Jelenu Anžujsku pa je u njenom Žitiju  i napisao da je da je ona pred samu smrt primila pravoslavnu veru u svom dvorcu Brnjacima u gornjem toku Ibra.

Ipak, Miona je večeras shvatila da je Jelena uvek bila i ostala monahinja prvog katoličkog reda. 

Jer, stvarno, Jelena beše pokopana u zemlju pored manastirske crkve Gradac koju je pripremila za svoju grobnicu. Ta grobnica beše napravljena za dva ležaja i pri vrhu tako izdubljena da glave pokojnika mogu da leže jedna pored druge.Jelena je to uradila u želji da se do nje sahrani kralj Uroš.

Mioni je bilo jasno da crkva tu njenu posmrtnu kombinaciju nije odobrila s obzirom na to da je Veliki kralj ostao da leži na odru u Sopoćanima a Jelena u blatu pored svoje zadužbine.

I sada ona treba da donese mir Srbima koje unespokoji kazivanje gradačkog monaha..

Nastaviće se...

Monahinja Jelena ( 9 )

Kao orlovsko gnezdo na strmoj steni,iznad ušća Brveničke reke u Ibar,zgrčio se mali grad Brvenik.Njegov gospodar,zahumski knez Vojislav Vojinović,lagano uzjaha na konja i sa Mionom krenu uskom stazom prema gradačkoj crkvi.Oštri udar kopita i razigrani vetar kao da uporno ponavljaju mukli šapat monaha iz manastira Gradac.

Njemu se mrtva kraljica Jelena Anžujska beše javila u snu i naredila mu da njeno telo izvade iz blata, da ga polože u ćivot i postave pred oltar njene zadužbine.

Veliki se strah beše uvukao među Srbe i to sada, tri godine nakon njene smrti.

Konji nisu išli pravo. Iskosili su tela i prednjim nogama gazili gornju ivicu druma u ibarskoj klisuri. Zadnjim nogama su gazili donju ivicu i obarali busenje pod drum.Visoko izdignutim glavama i raširenim grivama zaklanjali su grudi jahača. U takvom nemirnom hodu i jahanju bilo je nešto strašno, ali privlačno.

Ove tople majske večeri, leta gospodnjeg 1317.uznemirena Miona se prisećala mnogih dvorskih tajni prohujalog vremena.

Nastaviće se...

Grob u ledu ( 8 )

Svetla su svuda pogašena osim u prostranoj odaji Jelene Anžujske. Pred ikonom Svete Bogorodice žmirka kandilo. Kraljica ne spava. Mraz vučjim zubima steže dolinu Ibra a strehe i bukve se zbijaju u bolan i nem snop. Besana noć i strašne slutnje jezivo zavijaju. Ko je mogao na Dvoru da zavede mladu seljanku?

Kraljica Jelena Anžujska se, posle predaje prestola sinu Milutinu, povukla u svoj dvor u Brnjacima, blizu Kolašina, na ušću Brnjačke reke u Ibar. Povela je i Sofiju sa sobom.

Krajem leta na dvoru u Brnjacima gostovao je njen sin Milutin. Kralj Srbije! Beše tu i njegova žena, princeza Jelisaveta. Samo, ta princeza je bila kaluđerica, a uz to još i sestra Dragutinove žene Kateline. Uprkos opiranju Crkve, on je svoju ženu Grkinju vratio ocu a doveo ovu kaluđericu za srpsku kraljicu. Jeste bio njen ali je uvek bio nekako neobuzdan. Silnik! Jedini je on mogao i smeo da natera Sofiju na greh...

Miona potvrdi njene slutnje i na blagom licu Jelene zače se još jedna bora. Ona zatim kleknu pred Svetu Bogorodicu:

-O, kralju i hrišćaninu, ti što si se u trenutku glupog zaborava bacio na tuđu njivu. Presvetla Bogorodice, pokopaj kraljevu sramotu i Sofiji vrati čednost.“

Vrišti nešto u Jeleni i razdire noć. Trese je groznica, suze su joj se sledile na bledom licu. Uskoro je jutro probilo koru leda a onda škripa vrata unese hladan i jeziv Mionin glas:

-Kraljice, Sofija je noćas skočila u Ibar!

Jelenine oči poleteše ka Svetom Đorđu...

Uskoro, ibarski led zakova ploču na grobu.

Nastaviće se...

Sofija ( 7)

Kraljica Jelena Anžujska je blizu utvrđenog grada Brvenik na Ibru, imala Školu za devojke u kojoj su one radile ručni rad i spremale se za udaju. A mudra i plemenita kraljica ih je učila pisanju, računanju kao i pravljenju tkanina za odeću crkvenih dostojanstvenika.

Među svim devojkama Sofija se posebno isticala.

Tu Sofiju beše Miona dovela u školu za devojke koju je kraljica Jelena Anžujska osnovala u svojoj zadužbini, manastiru Gradac.

Kraljici se činilo da ona više liči na onu razmženu plemićku ćerku iz bogatog franačkog zamka nego na devojku iz nekog divljeg srpskog sela, utonulog u gustu šumu. Njenu tananost i lepršavost nisu mogli da sakriju lanene košulje i gruba suknja.

-Kraljice,- reče joj Miona - ona je jedna od one tri čobanice koje su spasavale Stefana Nemanju kada ga ono brat Tihomir beše spustio u duboku jamu. Tada se Nemanji učinilo da su to tri šumske vile, pa je pokrio oči da ne bi oslepeo jer one behu potpuno nage, samo sa bujnom kosom rasutom na golim ramenima. Uže je bilo neobično - sastavnjeno od lanenih košulja, vunenih sukanja i čarapa.

-Odakle u njima tolika hrabrost?-pitala je Kraljica, kao nekada Nemanja.

-Kakva hrabrost ?!.. one su drhtale u žbunu kao srne... i molile ga da ide i ne priča nikome da su ga spasle gole čobanice, nego da ga je spasao Bog ili Sveti Đorđe.- reče tada Miona.

Sofijina igla nenadmašivom veštinom rađala je raskošne boje na platnu. Dok su ostale devojke, neuke i zbunjene, jedva sricale prva slova, ona je čitala lako i tečno. A njen pogled, malo setan i vlažan, bojažljivo se za vreme svake molitve u crkvi uzdizao ka Svetom Đorđu. Kraljici se to posebno dopalo.

-Sofija je uzor čednosti i lepote.“ - tako je mnogo puta pomislila.

A sada je ta Sofija zanela!!!

Nastaviće se...

Osveta ( 6 )

Konj je leteo a griva se rasprštala po vazduhu, pa Mionu po licu zapljuskuje i oči joj zasenjuje. Ona sklopi oči i natera belca do groba proroka Jerotija.Imala nameru da tu zaustavi konja, htela je još jednom da oslušne noć u gustoj šumi ispod Rudnjanske visoravni.

Kad pored groba opazi vodeničarovog sina Rastislava, sve joj postade jasno i seti se Kraljičinih reči:

-Onaj ko ne može zaboraviti, ruši most preko kojeg sam mora preći.. Osvetom Rastislav neće zaceliti svoje rane. Rane bi zarasle da to nije učinio. 



-Osveta je ipak najsigurniji način da se postigne pravda - pomosli Miona, ponovo konja poteže nogama u trbuh i sklopi tajnu za sobom.

Miona  naglo zaokrenu dizgine u desnu stranu. I konj i jahač strmoglavo poleteše niza stranu. Ona mu dizgine pusti do kraja i rukama ga obgrli oko vrata. Suze su joj tekle niz obraze i zaustavljale se konju na vratu.
 
Proklet bio, - očajno je i dalje kraj samokova ponavljao glavni majstor. – Kad bi samo mogao da te pronađem, vežem i predam kralju da ti sudi... Možda bi se tako stišao bes u selima. Možda bismo mi ostali izvukli čitave glave..
.
-Bogami, teško. Dole, po selima, zvona zovu na uzbunu. Hajke seljaka sa teškim toljagama i noževima već su prodrle u planinu - viknu Miona, trčeći prema samokovu.

-Onda, teško nama... Gospode, spasi nas! ... Izvedi nas iz ove pustoši i zaštiti!

-Kasno...Baklje su uzaludno tumarale po šumi i tražile Šeklura– reče Miona, priđe plamenu luča i zapali novu baklju.

Uplašen pogled glavnog majstora izgubljeno je blenuo tragom modrog plamena. Potok je hučao, kao da je neshvatljivom silinom u njemu kipeo gnev ozlojeđenih Srba. Glavni majstor je drhtao i strepeo kao nikada ranije u životu. Ukrštenim bakljama na umoru, Miona primače nov luč i svetlost snažno proširi krug. 

-Pogledaj ka velikom točku samokova - reče i steže majstora za ruku.

Majstor spusti pogled naniže i zaneme. Na točku je visio Šeklur. Razbašurena kosa pokrila mu čelo, jaka omča zategla vrat a noge nemoćno vise ka sredini točka gde se ukrštaju poprečne grede.

-Šeklure, sine moj! – vrisnu bolno glavni majstor.

A u vrhovima visokih smrča još jedanput zlokobno fijuknu noćni vetar...

Nastaviće se...

Vodeničareva kći ( 5 )

Od svih Sasa, prvih rudara koje beše doveo kralj Uroš, Šeklur je bio  najbolji radnik. Mlad, snažan, poletan. Skoro celo leto rvao se sa stenom dok kroz njeno srce nije probio otvore da se voda najkraćim putem sunovrati na lopatice samokova. Međutim, stena ga nije slamala. Često je, uprkos teških reči i grubih prekora glavnog majstora, kroz gustu šumu zamicao do poslednje potočare, koja se uplašeno zgrbila pod mrkom stenom pored Ibra.

-Momak je lud. Šta će tamo? Srbi inače ne vole tuđine. U njima krv uzavri kad im se neko plete oko žena. Da nije kraljeve zaštite, ni jedan Sas ne bi kročio srpskom zemljom – besnela je kraljica Jelena.

Mladost je u uzavrelom telu gušila reči saveta i prekora. Šeklur se i dalje potajno sastajo sa vodeničarevom kćerkom. Ali tragovi kod vodenice i kod naviljka sena nisu mirovali. Prodreše snagom priče u seoske kuće. Ljubav dvoje mladih podiže na noge sva sela što se u blagom vencu savijaju oko Pavličkog hrama...

-Zar divlji tuđin da pogani našu devojku? Kakva sramota! I ne samo nju... Pogani sve Srbe... Zašto kralj dovodi i drži napasnike? - uznemireni glasovi tkali su po selima.

Kraljica je bila u pravu. U njima je ključala ogorčenost, kuvala se osveta. Vodeničarevu kuću zapljusnu snažan prezir. Celu porodicu okruži sramota. I njen brat Rastislav zgrabiše prošle noći sestru, odvuče je do mutne  reke, vezaše joj kamen oko vrata i uprkos očajničkih krikova sunovrati je u hladne talase Ibra.

Glas o svirepom zločinu nad devojkom stigao je noćas kasno u naselje Sasa. Glavni majstor je tražio Šeklura. Njega nije bilo.



-Eh, Šeklure, sine moj, proklet da si! – škrgutao je zubima  – Tek što smo kralju poslali prve otkivke gvožđa zbog tebe ćemo morati bezobzirno da bežimo...Govorio sam ti... To što ti nabrekla mladost nosi, pretoči u bušenju stena, nek izlapi u znoju, nek mišice zadrhte od umora... A ti, proklet bio, nisi hteo da me slušaš... Kao da je stotinu nečastivih zaigralo kolo u tebi... 

-Sada kada na vas krenu ti šašavi Srbi, zaboraviće na kraljevsku naredbu, pljunuti na njegovu zaštitu i rastgnuti vas kao divlje zveri u planini - posla Jelena poruku po Mioni...


Nastaviće se...