Miona sklopi oči i natera belca uz Klisuru. Ispod njegovih nogu izletalo je kamenje i zujalo kroz vazduh. Konj se još brže aknu i ulete pravo u vrletne stene nespokoja.
Uzalud gledam na sat. Miona sve više kasni za vremenom a vetar sa dalekih Karpata unosi nemir u moje godine, zrele i nevesele. Treperi divljina, tiho me zavodi a ja joj se ne odupirem. Od prastarog je to ostatak, to mutno neko govorenje, ta maglovita samoća..
A onda,kao vatre nebeske, puče plavetnilo u mojim očima. Bubnjevi sa Karpata još jednom kriknuše a Klisura zamirisa pitanjem :
- Odakle jorgovani među ovim vrletnim stenama ?
Setih se onda kad Miona sa konja pogleda u mene i baci onu knjigu pred moje noge. Bilo je to Žitije Jelene Anžujske od Danila Drugog
-Devere,-reče ona tada, prvi put za sve ove godine, gledajuči me pravo u oči- evo ti ova Knjiga puna tajni, jedino je ti umeš čitati, i da znaš, jedino ti me i vidiš i čuješ, od sada pa doveka.
Uzdah je tada lebdeo u vazduhu iznad bratovog groba, a ona Knjiga puna tajni na zemlji poče lagano da se razlistava prema meni Čuo sam samo neko treperenje i osećao lak povetarac na licu. Bio sam kao hipnotisan i slova nisam umeo raspoznati. Uskoro je onaj čudni povetarac prestao pa me iznenada oblila neka toplina, iako je noć bila sveža...
Nastaviće se...
Нема коментара:
Постави коментар