Konj je leteo a griva se
rasprštala po vazduhu, pa Mionu po licu zapljuskuje i oči joj zasenjuje. Ona
sklopi oči i natera belca do groba proroka Jerotija.Imala nameru da tu zaustavi
konja, htela je još jednom da oslušne noć u gustoj šumi ispod Rudnjanske visoravni.
Kad pored groba opazi vodeničarovog sina Rastislava, sve joj postade jasno i seti se Kraljičinih reči:
-Onaj ko ne može zaboraviti, ruši most preko kojeg sam mora preći.. Osvetom Rastislav neće zaceliti svoje rane. Rane bi zarasle da to nije učinio.
-Osveta je ipak najsigurniji način da se postigne pravda - pomosli Miona, ponovo konja poteže nogama u trbuh i sklopi tajnu za sobom.
Miona naglo zaokrenu dizgine u desnu stranu. I konj i jahač strmoglavo poleteše niza stranu. Ona mu dizgine pusti do kraja i rukama ga obgrli oko vrata. Suze su joj tekle niz obraze i zaustavljale se konju na vratu.
Proklet bio, - očajno je i dalje kraj samokova ponavljao glavni majstor. – Kad bi samo mogao da te pronađem, vežem i predam kralju da ti sudi... Možda bi se tako stišao bes u selima. Možda bismo mi ostali izvukli čitave glave..
.
-Bogami, teško. Dole, po selima, zvona zovu na uzbunu. Hajke seljaka sa teškim toljagama i noževima već su prodrle u planinu - viknu Miona, trčeći prema samokovu.
-Onda, teško nama... Gospode, spasi nas! ... Izvedi nas iz ove pustoši i zaštiti!
-Kasno...Baklje su uzaludno tumarale po šumi i tražile Šeklura– reče Miona, priđe plamenu luča i zapali novu baklju.
Uplašen pogled glavnog majstora izgubljeno je blenuo tragom modrog plamena. Potok je hučao, kao da je neshvatljivom silinom u njemu kipeo gnev ozlojeđenih Srba. Glavni majstor je drhtao i strepeo kao nikada ranije u životu. Ukrštenim bakljama na umoru, Miona primače nov luč i svetlost snažno proširi krug.
-Pogledaj ka velikom točku samokova - reče i steže majstora za ruku.
Majstor spusti pogled naniže i zaneme. Na točku je visio Šeklur. Razbašurena kosa pokrila mu čelo, jaka omča zategla vrat a noge nemoćno vise ka sredini točka gde se ukrštaju poprečne grede.
-Šeklure, sine moj! – vrisnu bolno glavni majstor.
A u vrhovima visokih smrča još jedanput zlokobno fijuknu noćni vetar...
Nastaviće se...
Kad pored groba opazi vodeničarovog sina Rastislava, sve joj postade jasno i seti se Kraljičinih reči:
-Onaj ko ne može zaboraviti, ruši most preko kojeg sam mora preći.. Osvetom Rastislav neće zaceliti svoje rane. Rane bi zarasle da to nije učinio.
-Osveta je ipak najsigurniji način da se postigne pravda - pomosli Miona, ponovo konja poteže nogama u trbuh i sklopi tajnu za sobom.
Miona naglo zaokrenu dizgine u desnu stranu. I konj i jahač strmoglavo poleteše niza stranu. Ona mu dizgine pusti do kraja i rukama ga obgrli oko vrata. Suze su joj tekle niz obraze i zaustavljale se konju na vratu.
Proklet bio, - očajno je i dalje kraj samokova ponavljao glavni majstor. – Kad bi samo mogao da te pronađem, vežem i predam kralju da ti sudi... Možda bi se tako stišao bes u selima. Možda bismo mi ostali izvukli čitave glave..
.
-Bogami, teško. Dole, po selima, zvona zovu na uzbunu. Hajke seljaka sa teškim toljagama i noževima već su prodrle u planinu - viknu Miona, trčeći prema samokovu.
-Onda, teško nama... Gospode, spasi nas! ... Izvedi nas iz ove pustoši i zaštiti!
-Kasno...Baklje su uzaludno tumarale po šumi i tražile Šeklura– reče Miona, priđe plamenu luča i zapali novu baklju.
Uplašen pogled glavnog majstora izgubljeno je blenuo tragom modrog plamena. Potok je hučao, kao da je neshvatljivom silinom u njemu kipeo gnev ozlojeđenih Srba. Glavni majstor je drhtao i strepeo kao nikada ranije u životu. Ukrštenim bakljama na umoru, Miona primače nov luč i svetlost snažno proširi krug.
-Pogledaj ka velikom točku samokova - reče i steže majstora za ruku.
Majstor spusti pogled naniže i zaneme. Na točku je visio Šeklur. Razbašurena kosa pokrila mu čelo, jaka omča zategla vrat a noge nemoćno vise ka sredini točka gde se ukrštaju poprečne grede.
-Šeklure, sine moj! – vrisnu bolno glavni majstor.
A u vrhovima visokih smrča još jedanput zlokobno fijuknu noćni vetar...
Nastaviće se...
Нема коментара:
Постави коментар