Sofija ( 7)

Kraljica Jelena Anžujska je blizu utvrđenog grada Brvenik na Ibru, imala Školu za devojke u kojoj su one radile ručni rad i spremale se za udaju. A mudra i plemenita kraljica ih je učila pisanju, računanju kao i pravljenju tkanina za odeću crkvenih dostojanstvenika.

Među svim devojkama Sofija se posebno isticala.

Tu Sofiju beše Miona dovela u školu za devojke koju je kraljica Jelena Anžujska osnovala u svojoj zadužbini, manastiru Gradac.

Kraljici se činilo da ona više liči na onu razmženu plemićku ćerku iz bogatog franačkog zamka nego na devojku iz nekog divljeg srpskog sela, utonulog u gustu šumu. Njenu tananost i lepršavost nisu mogli da sakriju lanene košulje i gruba suknja.

-Kraljice,- reče joj Miona - ona je jedna od one tri čobanice koje su spasavale Stefana Nemanju kada ga ono brat Tihomir beše spustio u duboku jamu. Tada se Nemanji učinilo da su to tri šumske vile, pa je pokrio oči da ne bi oslepeo jer one behu potpuno nage, samo sa bujnom kosom rasutom na golim ramenima. Uže je bilo neobično - sastavnjeno od lanenih košulja, vunenih sukanja i čarapa.

-Odakle u njima tolika hrabrost?-pitala je Kraljica, kao nekada Nemanja.

-Kakva hrabrost ?!.. one su drhtale u žbunu kao srne... i molile ga da ide i ne priča nikome da su ga spasle gole čobanice, nego da ga je spasao Bog ili Sveti Đorđe.- reče tada Miona.

Sofijina igla nenadmašivom veštinom rađala je raskošne boje na platnu. Dok su ostale devojke, neuke i zbunjene, jedva sricale prva slova, ona je čitala lako i tečno. A njen pogled, malo setan i vlažan, bojažljivo se za vreme svake molitve u crkvi uzdizao ka Svetom Đorđu. Kraljici se to posebno dopalo.

-Sofija je uzor čednosti i lepote.“ - tako je mnogo puta pomislila.

A sada je ta Sofija zanela!!!

Nastaviće se...