Svetla su svuda pogašena osim u prostranoj odaji Jelene Anžujske. Pred ikonom Svete Bogorodice žmirka kandilo. Kraljica ne spava. Mraz vučjim zubima steže dolinu Ibra a strehe i bukve se zbijaju u bolan i nem snop. Besana noć i strašne slutnje jezivo zavijaju. Ko je mogao na Dvoru da zavede mladu seljanku?
Kraljica Jelena Anžujska se, posle predaje prestola sinu Milutinu, povukla u svoj dvor u Brnjacima, blizu Kolašina, na ušću Brnjačke reke u Ibar. Povela je i Sofiju sa sobom.
Krajem leta na dvoru u Brnjacima gostovao je njen sin Milutin. Kralj Srbije! Beše tu i njegova žena, princeza Jelisaveta. Samo, ta princeza je bila kaluđerica, a uz to još i sestra Dragutinove žene Kateline. Uprkos opiranju Crkve, on je svoju ženu Grkinju vratio ocu a doveo ovu kaluđericu za srpsku kraljicu. Jeste bio njen ali je uvek bio nekako neobuzdan. Silnik! Jedini je on mogao i smeo da natera Sofiju na greh...
Miona potvrdi njene slutnje i na blagom licu Jelene zače se još jedna bora. Ona zatim kleknu pred Svetu Bogorodicu:
-O, kralju i hrišćaninu, ti što si se u trenutku glupog zaborava bacio na tuđu njivu. Presvetla Bogorodice, pokopaj kraljevu sramotu i Sofiji vrati čednost.“
Vrišti nešto u Jeleni i razdire noć. Trese je groznica, suze su joj se sledile na bledom licu. Uskoro je jutro probilo koru leda a onda škripa vrata unese hladan i jeziv Mionin glas:
-Kraljice, Sofija je noćas skočila u Ibar!
Jelenine oči poleteše ka Svetom Đorđu...
Uskoro, ibarski led zakova ploču na grobu.
Nastaviće se...
Нема коментара:
Постави коментар