Na koloseku lokomotiva siva jauče. Tamo gde počinje čarobna šuma nespokoja, zahuktali voz je prošao kroz Bogutovačko brdo i iz tunela uleteo u usku klisuru Ibra – pravo u istoriju!
Na grešnu zemlju nalegnu dremljiva noć. Divljina se ne stišava i njeni crteži prožimaju se u noćnoj jezi. U vazduhu se talože čistota i težak zrak istovremeno. Sve što smo nekada izgubili sada nam je postalo nerazumljivo i ništavno. Na pomolu je noć bez sna. Bekstvo. U isti mah!
Kako pretrpeti mračnu noć koja nastaje? I mračna nebesa? Hoće li ponovo velika zvezda, kao ono pre šest vekova, projuriti nebom s krvavim repom, predskazujući ratove i smrti vladara? Možda će ponovo neki mač sudbine da požanje naše živote?
Od te pomisli sumanutima se vraćao razum. Iz pobesnelih, kroz sve otvore tela, bežali su vragovi i pretvaravši se u prasad, skakali u ovu nemirnu reku, kojoj noćas nestaju obale. Bubnjevi sa Karpata, još jednom, kriknuše. Miris crnog gloga u ovoj noći rasteruje vukodlake i ubija vampire. Lipe cvatu dok se mi gušimo u nagomilanim vekovima.
Нема коментара:
Постави коментар