Konj /9/

Tog proleća pored kamene kuće pod Magličem pojavio se i odbegli belac.

Konj je zaduo od snage, besno je glodao đem,  frktao na nos a neki režeći vrisak otimao se iz njegovih usta Okretao se u krugu, zaletao se na ono izraslo drvo, kopao prednjim nogama, poskakivao u mestu izdižući se na zadnje noge.Na svaki njegov trzaj, na svaki njegov skok griva lepršavo uzleće, i ponovo se sklapa niz vrat.Niz čelo spuštene rese, te mu zajedno sa grivom zaklanjaju oči.

Miona priđe do konja, desnom rukom prihvati dizgine a levom pomilova belca po glavi, pogleda u onu crnu pegu i prozbori mu nešto nerazumljivo. Belac se još više uznemiri, poče da skače i ne čekajući da ona uzjaše, polete napred. Nastavio je da skače, više uvis nego napred, opijen konjskom lepotom i nemirom. Ispod kopita je izletalo sitno kamenje i sirovo busenje. 

Ljudima koje su usput sretali, dizala se kosa na glavi, gmizali su mravi uz leđa. U najtežim trenucima kada konj jurne smrtonosnom brzinom, u duši posmatrača zavlada tajac, ispunjen strepnjom.Svi bi pomislili da je konj pobesneo a jahač poludeo. Stajali bi kao ukopani i gledali kako belac preskače plotove, jarkove i rovove. Ljudi su daleko zaobilazili i zaokretali glave prema konju i jahaču, nisu smeli da ga sačekaju ni blizu puta, a kamoli na putu.

Reklo bi se da konj nije gledao kud gazi, te je njegov razigrani juriš izgledao još strašniji.