Pisak lokomotive još jednom pređe preko
vrhova zapaljenih brda i smiri se tamo gde se smiruju i besni vetrovi.
Dalje se ne može. Pred nama je ponor. Nebeske
vatre su ovde gorele i čelik se topio. Vatra je bila taj konačni elemenat kojim
se zatvorio krug. Noć ovde suvereno vlada...
Avioni su lutali brdima i prosipali
tovare bombi u ovaj haos od kamena. Bombe su letele, vođene rukom nebeskih
maloumnika. Rušili su se mostovi i krunio se čelik sa železničkih šina.
Trinaest tunela i četrnaest mostova je tu bilo...
I treba pobeći sa ovog mesta. Ali, čovek koji je jedanput ugledao te vazdušaste senke kraj Ibra, koji je bio uplašen i okružen duhovima neba i zemlje, koji je imao viziju izgubljenog neba, više nikada ne može da se oslobodi začaranosti.
Ljudi, ne slušajte ovde odjek svog glasa jer on je izašao sa onog mesta koje vi zaobilazite, krsteći se. Bolje je da ga ne slušate jer ćete, zaneti sablastima koje su u njemu, bez mesečine poći po svetu kao prosjaci.
Uši će vam se odbiti od svega što nije prokleto, vaše usne neće želeti da okuse prozračnu vodu i tražiće tamno i oporo vino. Krvi će te biti žedni...
Jer, svajači su rukom svojom sveću usred
Ibra zapalili.
Нема коментара:
Постави коментар