Krstovdan /7/

Za tri godine svakojake stoke se napati, jedino se plač deteta godinama nije čuo. Žene se usukaše, odbačene od mrzovoljnih i zabrinutih ljudi, kao načete breze. Sve je nagoveštavalo da se selo zatre. 

Krajem tog leta su se psi bili toliko ugojili da nisu mogli ni poljskog miša da preteknu.

Na Krstovdan u suton krenusmo ka trošnoj kući sa ogromnom rupom. Micali smo se bojažljivo i ne sluteći šta će nam oči videti a uši čuti.Jedino primetismo da iz ogromne crne rupe preko noći beše izraslo visoko drvo. Ljuljalo se tamo-amo iako vetra nije bilo iz ma kojeg pravca.Danima smo ga posmatrali, kao da je želelo da pobegne negde put nebesa. 

 Gospodar iz Krstovgrada pobode deo Časnog krsta u zemlju gde je Miona bila pokopana.

Ona se podiže iz groba i  pođe bosa ka mrkozelenim, neistečenim vodama Ibra.
Tabani su se lepili za nestabilno kamenje, njena leđa su se sužavala, nestajala je, prosto isparavala u pomračini koja je dole bila još deblja, neprozirnija. 

Jedino se ogromna crna rupa na slamenom krovu kamene kuće, veća i od same noći, videla u mraku. Ujutru je iz nje kuljao retki plavičasti dim i klizio uz nestabilni kamenjar , da bi se na vrhu Magliča sasvim izgubio ili poprimio boju neba. 

Iduće godine Dobre strane ozeleneše. Selo ponovo zažagori.