Onamo gore bljesnu svetlost!
Kupasti breg sa Stolova se spustio i spava u jednoj od okuka Ibra. Mesec tumara, striže bregom i seda na najširu donžon kulu Magliča.Zemlja je mirisala na proleće,prvi talas mraka se spuštao niz stranu,kamenitu i vrletnu. I s njim, s mrakom, niz stranu kamenitu i vrletnu, lagano i uspravno spuštala se Miona.
Bila je u crnim haljinama, bosonoga, sa čudnim prtljagom na grudima.Ne mnogo duge ali kao ugalj crne kose,glatkog obraza, i punih usana. Izgledala je kao svetica, sišla sa ikone nekog starog napuštenog manastira. Ruke joj behu skrštene na grudima a pogled uprt negde u daljinu.
Izgledalo je kao da se spušta sa nebesa. Jer iznad biljurnog Magliča ničeg nije ni bilo, osim tog neobičnog tamnog plavetnila. Ni kamičak da se pokrene i skotrlja u Ibar. Miona s crnom pegom na čelu korača nečujno a tu čak ni ptice ne preleću. Ljudska noga tu nije zakoračila, stoka nije tamo odlazila a ni biljke tu nisu rasle.
A ona korača nečujno, kao da ne dodiruje stene i kao da se moli za neki naš greh, nama nepoznat.
Нема коментара:
Постави коментар