Jutro nas je zateklo budne u kupeu voza ali starije za celi jedan vek.
Mrkla noć je sišla tragom zvezda i kao dah nečiji nestala u preobraženim vrhovima drveća. A u njima kao da treperi nekakav zanos skriveni, kao da se u godovima njegovim nečije vreme nataložilo.
Nikad viđeno, a tako dobro poznato azurno plavetnilo se pretvara u vazdušaste senke kraj reke.
U vrhovima drveća se rađa plamen, naginje se korenu i kruži. Okolo Boga kruži. Lišće se zapalilo i s lica i s naličja. Žito se pretvorilo u buđ a na koži se oseća gar...
Jer, kiše su padale ovde u Klisuri, zemlja se krunila stara i osipao se prah sa vrhova drveća.
Kao da je neshvatljivom silinom u njoj kipeo gnev nagomilanih vekova.
Vremena ovde ima još samo za korov i jedno drvo sa hiljadu čvorova.
A voz izgubljeno ćuti. Utihnula je zvonjava točkova niz klisuru.Ponovo se kroz otvorene prozore širio bolan prizrak negdašnjeg života...
Нема коментара:
Постави коментар