MIONA - legenda o postanju /10/

Vreme kao reka Ibar prolaziše..

U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja Mioninog  prisustva  u Ibarskoj klisuri.

Uvek je gledala nekuda u daljinu. Očekivao sam da me, barem jedanput, pogodi pogledom. Ali umesto njenih očiju, gledale su me oči bratovog belca.

Konj nikada nije išao pravo.Iskosio bi telo i prednjim nogama gazio gornju ivicu puta. Zadnjim nogama bi gazio donju ivicu i obarao busenje pod put.Visoko izdignutom glavom i raširenom grivom zaklanjao bi Mionine grudi.

U takvom igranju i jahanju bilo je nečeg strašnog, ali privlačnog.

Kada mu čujem topot, san mi se razbije.Ustanem i siđem do obala Ibra. Zaprepastim se kada ugledam svoje lice u mrko zelenoj vodi. Na čelu mi se ocrtava crna pega, iz noći u noć sve vidljivija.

Jedanput čuo sam samo neko treperenje i osećao lak povetarac na licu.Uskoro i on presta pa me iznenada obli neka toplina, iako je noć bila sveža. Miona zaustavi konja. Gledala je crnu i vlažnu zemlju.Ništa nije govorila.Reklo bi se, nije ni disala.Tužno pospana gledala me je pravo u oči i onako sa konja bacila jednu knjigu pred moje noge.

-Konstantine-reče ona, prvi put za sve ove godine - evo ti ova knjiga puna tajni, jedino je ti umeš čitati. I da znaš, jedino ti me i vidiš i čuješ, od sada pa doveka.

Konj je dahtao ali više od uzbuđenja i besa nego od zamora. Propinjao se na zadnjim nogama,glasno grizao gvožđe u zubima, okretao se u krugu i neprestano pokušavao da prisili Mionu da mu popusti dizgine i da se ponovo strmekne  preko brda i pašnjaka. Kad ona to najzad učini, konj naglo poteže napred i iz njenih grudi se ote uzdah.

Njen uzdah i moj strah ostadoše na istom mestu.

Uzdah je lebdeo u vazduhu  a ona knjiga na zemlji poče lagano da se razlistava prema meni....