Konj /9/

Tog proleća pored kamene kuće pod Magličem pojavio se i odbegli belac.

Konj je zaduo od snage, besno je glodao đem,  frktao na nos a neki režeći vrisak otimao se iz njegovih usta Okretao se u krugu, zaletao se na ono izraslo drvo, kopao prednjim nogama, poskakivao u mestu izdižući se na zadnje noge.Na svaki njegov trzaj, na svaki njegov skok griva lepršavo uzleće, i ponovo se sklapa niz vrat.Niz čelo spuštene rese, te mu zajedno sa grivom zaklanjaju oči.

Miona priđe do konja, desnom rukom prihvati dizgine a levom pomilova belca po glavi, pogleda u onu crnu pegu i prozbori mu nešto nerazumljivo. Belac se još više uznemiri, poče da skače i ne čekajući da ona uzjaše, polete napred. Nastavio je da skače, više uvis nego napred, opijen konjskom lepotom i nemirom. Ispod kopita je izletalo sitno kamenje i sirovo busenje. 

Ljudima koje su usput sretali, dizala se kosa na glavi, gmizali su mravi uz leđa. U najtežim trenucima kada konj jurne smrtonosnom brzinom, u duši posmatrača zavlada tajac, ispunjen strepnjom.Svi bi pomislili da je konj pobesneo a jahač poludeo. Stajali bi kao ukopani i gledali kako belac preskače plotove, jarkove i rovove. Ljudi su daleko zaobilazili i zaokretali glave prema konju i jahaču, nisu smeli da ga sačekaju ni blizu puta, a kamoli na putu.

Reklo bi se da konj nije gledao kud gazi, te je njegov razigrani juriš izgledao još strašniji.

Svetica /8/

Onamo gore bljesnu svetlost!

Kupasti breg sa Stolova se spustio i spava u jednoj od okuka Ibra. Mesec tumara, striže bregom i seda na najširu donžon kulu Magliča.Zemlja je mirisala na proleće,prvi talas mraka se spuštao niz stranu,kamenitu i vrletnu.  I s njim, s mrakom, niz stranu kamenitu i vrletnu, lagano i uspravno spuštala se Miona.

Bila je u crnim haljinama, bosonoga, sa čudnim prtljagom na grudima.Ne mnogo duge ali kao ugalj crne kose,glatkog obraza, i punih usana. Izgledala je kao svetica, sišla sa ikone nekog starog napuštenog manastira. Ruke joj behu skrštene na grudima a pogled uprt negde u daljinu.

Izgledalo je kao da se spušta sa nebesa. Jer iznad biljurnog Magliča ničeg nije ni bilo, osim tog neobičnog tamnog plavetnila. Ni kamičak da se pokrene i skotrlja u Ibar. Miona s crnom pegom na čelu korača nečujno a tu čak ni ptice ne preleću. Ljudska noga tu nije zakoračila, stoka nije tamo odlazila a ni biljke tu nisu rasle.

A ona korača nečujno, kao da ne dodiruje stene i kao da se moli za neki naš greh, nama nepoznat.

Krstovdan /7/

Za tri godine svakojake stoke se napati, jedino se plač deteta godinama nije čuo. Žene se usukaše, odbačene od mrzovoljnih i zabrinutih ljudi, kao načete breze. Sve je nagoveštavalo da se selo zatre. 

Krajem tog leta su se psi bili toliko ugojili da nisu mogli ni poljskog miša da preteknu.

Na Krstovdan u suton krenusmo ka trošnoj kući sa ogromnom rupom. Micali smo se bojažljivo i ne sluteći šta će nam oči videti a uši čuti.Jedino primetismo da iz ogromne crne rupe preko noći beše izraslo visoko drvo. Ljuljalo se tamo-amo iako vetra nije bilo iz ma kojeg pravca.Danima smo ga posmatrali, kao da je želelo da pobegne negde put nebesa. 

 Gospodar iz Krstovgrada pobode deo Časnog krsta u zemlju gde je Miona bila pokopana.

Ona se podiže iz groba i  pođe bosa ka mrkozelenim, neistečenim vodama Ibra.
Tabani su se lepili za nestabilno kamenje, njena leđa su se sužavala, nestajala je, prosto isparavala u pomračini koja je dole bila još deblja, neprozirnija. 

Jedino se ogromna crna rupa na slamenom krovu kamene kuće, veća i od same noći, videla u mraku. Ujutru je iz nje kuljao retki plavičasti dim i klizio uz nestabilni kamenjar , da bi se na vrhu Magliča sasvim izgubio ili poprimio boju neba. 

Iduće godine Dobre strane ozeleneše. Selo ponovo zažagori.

Usud /6/

Bogutovačko brdo – lomača gorelo je celu bogovetnu noć.

Izjutra, uz Ibar videsmo kamenu kuću koja je imala ogromnu crnu rupu na krovu.

U  toj kamenoj kući  nađosmo proročicu Mionu, samlevenu teškim stenama koje su se iznenada, ničim pokrenute,sručile niza stranu.Ogromne stene su napravile veliku rupu na krovu,ne uništivši ništa drugo osim grešnog života Mioninog. 

Sahranili smo je pri pomračini, I otišli s druge strane brda, zanemeli i zastrašeni, jer ni kap krvi iz spljeskanog i izdrobljenog tela nije iscurila. Smrt joj je bila zagonetna kao i sam život.

Ko zna kako, ali ptice prestaše da preleću preko Dobrih strana.

Uskoro, u svih devet sela se raširi usud.

Prvo udari na jagnjad.Tačno tri nedelje po sahrani Mione u kamenoj kući, ojagnji se jagnje sa pet nogu.Ta leva peta noga bila je nešto kraća od prave leve noge. Jagnje je bilo veselo pa ni ljudi nisu mnogo šuštali svojim preplašenim telima. Ali kada i ostale ovce počeše da na svet donose jagnjad sa po dve leve noge, shvatiše da ni ostale u selu neće mimoići kazna.

Mislili su da su se ovce redile sa samim đavolom, pa zatrše ovnove i ovce te godine ostadoše jalove. Ali nas usud ni sledeće godine ne zaobiđe. Nesreće nismo krili.Tele je bilo belo sa crnim belegom na leđima,sa dve glave i dva repa.Žagor uminu selom, zaledi se. 

Tele je paslo sa obe glave. Mukalo je uvek u suton… 

Sveća usred Ibra /5/

Pisak lokomotive još jednom pređe preko vrhova zapaljenih brda i smiri se tamo gde se smiruju i besni vetrovi. 

Dalje se ne može. Pred nama je ponor. Nebeske vatre su ovde gorele i čelik se topio. Vatra je bila taj konačni elemenat kojim se zatvorio krug. Noć ovde suvereno vlada...

Avioni su lutali brdima i prosipali tovare bombi u ovaj haos od kamena. Bombe su letele, vođene rukom nebeskih maloumnika. Rušili su se mostovi i krunio se čelik sa železničkih šina. Trinaest tunela i četrnaest mostova je tu bilo...

I treba pobeći sa ovog mesta. Ali, čovek koji je jedanput ugledao te vazdušaste senke kraj Ibra, koji je bio uplašen i okružen duhovima neba i zemlje, koji je imao viziju izgubljenog neba, više nikada ne može da se oslobodi začaranosti.

Ljudi, ne slušajte ovde odjek svog glasa jer on je izašao sa onog mesta koje vi zaobilazite, krsteći se. Bolje je da ga ne slušate jer ćete, zaneti sablastima koje su u njemu, bez mesečine poći po svetu kao prosjaci.

Uši će vam se odbiti od svega što nije prokleto, vaše usne neće želeti da okuse prozračnu vodu i tražiće tamno i oporo vino. Krvi će te biti žedni...

Jer, svajači su rukom svojom sveću usred Ibra zapalili.