/Kaba/dahije 4

BRAT DO BRATA

Pravi pičvajz nastao je tek 1918. godine, kada je došlo do ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. Muslimani još nisu imali naciju, Albanci nisu imali lobi u američkom Kongresu a Crna Gora nije imala Mila Đukanovića. Inače bi situacija, tada, bila još složenija! Nova država dobila je novo ime, novu zastavu, novi grb i, razume se, novu vladu...

I u novoj državi nastavilo se po starom..Sastavljeni kao rogovi u vreći, Srbi, Hrvati i Slovenci čuvali su bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog. Svako je, pri tom, vodio računa da mu neko od braće ne izbije oko rogovima. 

Svaki veliki Srbin, nešto manji Hrvat i mali Slovenac, dovodio je, u novoj državi, neke nove pomoćnike i savetnike, nove načelnike i saradnike. Tako da je broj državnih činovnika rastao iz dana u dan. Srbija je prvo bila seljačka, pa radnička, pa činovnička zemlja.

More, ni sedam hiljada dahija ne bi mogli da obave tolikog državnog posla!

U toku Drugog svetskog rata, Srbija je oborila svetski rekord! Nije imala parlament ali je imala je tri različite vlade odjednom. Vladu u Londonu, vladu Milana Nedića u zemlji i Titovu partizansku vladu!

Najduže se zadržao na vlasti drug Tito.

On je bio pravi fenomen. Imao je uz sebe i vladu i narod, ali je sve odluke donosio sam. Dakle, jednoglasno! Kao zagovornik bratstva i jedinstva, Tito se rodio u Hrvatskoj, živeo je u Srbiji, a umro u Sloveniji. Sa njim je izdahnulo i bratstvo i jedinstvo. Braća su počela da vade oči jedni drugima. Prvo rogovima u ratu, pa diplomatskim putevima u miru. Brat do brata, Srbin do Hrvata! Malo sutra! 


"SRBIJA - SPECIJAL"


Srpski poslanik u Skupštini, četnik -dobrovoljac kod Vojvode Vuka, Puniša Račić, nije mogao da otrpi uvrede koje su stizale iz političke klupe hrvatskog seljačkog demagoga Stjepana Radića i njegovih korteša. Kad je sa govornice pomenuo srpsku krv, koja se za Kraljevinu prolivala u Prvom svetskom ratu, Hrvat Pernar zlobno je dobacio:
"Pa izračunajte koliko ste litara krvi prolili pa da je platimo!"
Račić je izvukao pištolj... Pucnji Puniše Račića 20. juna 1928. označili su kraj jugoslovenske ideje. Ostalo je još da Hrvati, uz parolu "Nikad više u Beograd", sahrane Pavla, pa Stjepana Radića, da kralj Aleksandar raspusti parlament i uvede šestojanuarsku diktaturu, pokušavajući silom da sačuva državu koja se cepala, koju je Drugi svetski rat dokrajčio da bi se - posle pokušaja obnove zvanog Titovo bratstvo-jedinstvo - definitivno raspala.
Žrtvu parlamentarne pucnjave Hrvati danas smatraju nacionalnim junakom.
A Račića Srbi su zaboravili: osuđen na dvadest godina zatvora, sklonio se iz zatvora kad su došli Nemci, dočekao je borbe za Beograd, a onda su mu, 17. oktobra 1944.(!), oslobodioci zakucali na vrata
Streljan je odlukom partizanskog prekog suda. Za grob mu se nikad nije saznalo. 

/Kaba/dahije 3

GOSPODAR TAKO HOĆE

Od 1813. do 1834. godine, Srbija i nije imala vladu, što niko nije ni primetio. Knez Miloš, kad je skinuo Karađorđa sa vlasti, skinuo mu je i glavu. On nije bio sklon da vlast deli sa bilo kim. Bio je u koaliciji sa samim sobom. ... Miloš je jako voleo muziku. Hteo je da svi igraju kako on svira! A naročito je cenio muzičara Šlezingera, dok je ovaj štimovao instrumente. I to se očuvalo u srpskom narodu. Svaka vlada se štimuje kako Vožd hoće! Kada je trebalo doneti Ustav Srbije, Miloš je bio veliki protivnik nameri buduće vlade.

„Mi smo država nova i šta će nama ta novotarija!“- govorio je on, vladajući sam kako je hteo.

Ali, prvi put je intervenisala i međunarodna zajednica. Stigao je „hatišerif“ 1833. godine, da se Srbi više ne zajebavaju sa državnim institucijama, ako žele u Evropu.

Pa Miloš, kud će - šta će, postavi razna Popečiteljstva na Trifunskoj skupštini, u februaru 1834.god. Pod pritiskom Jevrope, koja je oduvek želela da nam kroji sudbinu! Odabrao je Miloš ljude iz raznih struka za ministre unutrašnjih i spoljašnjih dela, za pravdu, vojsku i crkvu. Pa čak i za prosvetu, koju je prezirao iz dna duše. Ali, naš mudri vladar nije imenovao i predsednika te svoje vlade.

„Ja ću lično da se obračunavam sa ministrima!“- poručio je Miloš zadrtoj Jevropi.

Često je Miloš menjao Popečitelje. Onima koji nisu bili poslušni, oduzimao je mandate. Miloš bi svakoga ispratio srdačnim rečima: „Odlazi, ti nisi za mene!“. A ko nije bio za Gospodara, nije bio ni za narod. Srpski narod je i to jednoglasno prihvatio!

„Gospodar tako hoće!“- govorila je sirotinja raja.

Ministarske sednice održavale su se u Kneževoj odžakliji, u Konaku na Topčideru. Atmosfera je bila intimna. Ko se nije svideo Milošu, leteo je kroz odžak!

„Babo voli starešine krupne, glavate i plećate!“- govorio je knez Mihailo.

„Evo vam pa radite, ja vam se neću mešati!- rekao je Miloš popečiteljima, ostavljajući ih da u njegovoj odžakliji sami donose razna „rešenija“. A on je, povremeno, navraćao tek da vidi šta su to uradili bez njega. Vlada je, naravno, zasedala samo kad je Miloš bio u Konaku. Kad ga tu nije bilo, šetalo se po Topčideru.

Miloš je, dakle, bio prvi srpski demokrata!

Srbija dobija moderniju vladu već 1862. godine, kad popečitelji postaju ministri. Bio je to veliki korak za Srbiju, a mali za čovečanstvo i za otečestvo. Ali, vladu je otada bilo sve teže sastaviti, jer se srpski narod odmah podelio na partije. Pa, pošto se Srbi lako ne menjaju, lakše su se menjale vlade. Kriterijumi su bili strogi.

„Mrzim ljude od načela!“ - govorio je mladi kralj Aleksandar Obrenović.

Ljudi bez načela brzo su postajali načelnici. A od Prvog srpskog ustanka, do 1918. promenilo se 85 srpskih vlada - malo li je! Srpske vlade, doduše, nisu trajale dugo, ali ostavljale su duboke posledice po Srbiju.

/Kaba/dahije 2

Srbi su 500 godina robovali pod Turcima, a samo 210 godina robuju pod raznim srpskim vladama i parlamentima. Ponovo slavimo taj srpski jubilej, kao što slavimo Kosovski boj i pobedu nad NATO-om (našim bratom).

Ministri i posalanici vladaju i padaju, a Srbi kao i obično stradaju!

Sirotinji raji nikada nije bilo lako. Ni kad su trpeli turski zulum, ni kad su trpeli zulum srpskih vlada i parlamenata. Plaćali su globe i poreze i Osmanlijama i Dosmanlijama. Kako su godine prolazile, broj onih koji su se peli raji na grbaču, povećavao se.

Nekada je trebalo plaćati samo sedam dahija. Aganliju i Kučuk Aliju, pa sa njima dva Fočića mlada, Mehmed agu i Mus agu, Mula Jusufa, velikog dahiju, Derviš agu i starca Foču od stotinu ljeta (turskog Mićuna). Oni su sedeli u Kuli Nebojši i bistrili politiku, gledajući u tepsiju punu mutne vode iz Dunava!

A danas treba izdržavati čak 250 poslanika u Skupštini i ministre, koji mute vodu na sve strane, (u bankama i upravnim odborima).Mada, ponekad sede i u skupštinskim klupama. Ali, Srbi su navikli da svoju vlast često plaćaju čak i svojom glavom! Ovo po nas dobro nije! Ali, šta ćeš, mora se.

Od nabijanja na kolac, do fiskalnih kasa, prešli smo dug put!

NIJE LEPŠE NI CARU

Na samome početku srpske vlasti nad sobom, pre dvesta deset leta, beše nekako lako. Prva vlada u Srbiji zvala se Praviteljstvujušči sovjet, a njen prvi predsednik bio je prota Mateja Nenadović. Na ovim demokratskim izborima, u Orašcu, Srbi izabraše Karađorđa za Vožda. Njemu Miloš, kasnije, odseče glavu sekirom, za nauk svim budućim vođama u Srbiji.

„Nađemo jednog seljaka, te nam otesa od lipovine astal i dve klupe, da činimo zasedanija!“- zapisa Prota Mateja.

Vlada, u početku, beše skromna. Ali, potom, apetiti vlasti postojali su sve veći. Množili su se i popečitelji, i gospoda ministri, i gospoda narodni poslanici, i gospoda razni savetnici, i izvršni sekretari. Međutim, oni su sedeli radije na grbači srpskog naroda, nego na drvenim lipovim klupama
.
Srbija je sa njima prešla dug put od Orašca do Dedinja.

Članovi prve srpske vlade, kao što se zna, ručavali su zajedno sa kaluđerima u velikoj zajedničkoj trpezariji. Ta se tradicija sačuvala. Članovi srpske vlade i narodni poslanici i danas ručavaju zajedno, kao carevi, u skupštinskom restoranu. Bez kaluđera, doduše, ali sa brojnim telohraniteljima i obezbeđenjem! Hrana je mnogo bolja, a cene su mnogo manje nego u manastiru, što dokazuje da se srpska vlada približava evropskim standardima...

Vuk Karadžić je zabeležio da su, među članovima Praviteljstvujuščeg sovjeta, samo četvorica bili pismeni. I ta se tradicija održala do danas u polupismenoj zemlji Srbiji. Ali, kad se elektronski glasa, to nije ni bitno. Treba samo palcem pritisnuti taster!

„Činilo nam se da nije lepše ni caru!“.- rekao je Prota Mateja.

/ Kaba /dahije 1

Danas je 25. maj, dan kada je rođen  "veliki diktator" - Drug Tito. Na današnji dan  je nekada bio Dan Mladosti. Velika manifestacija u svim gradovima i u Beogradu na ondašnjem stadionu JNA. Zbog blizine datuma nameće se upoređenje sa održanom manifestacijom Dani jorgovana. Debilizam koji je tom prilikom prikazan uglavnom rođacima i prijateljima učesnika na kolektivnom venčanju i roditeljima dece koja su učestvovala u  " kulturno umetničkom programu", prevazilazi sva moja razočarenja

Bojim se da ovo što pišem ne zazvuči patetično i nostalgično, namera mi je samo na neki način pokažem moje gledanje i uporedim diktaturu u Titovo i ovo vreme sadašnje, naravno bez velikih ambicija!

Diktatura proleterijata (bivši YU socijalizam) je imala diktatora koji se po mnogo čemu razlikovao od drugih, njemu sličnih (Čaušesku, Todorov, Staljin, Brežnjev....). Sve to mu je priznavao i "zapadni" svet, igrao je značajnu ulogu u hladnom ratu... itd., itd., spoljnu politiku je vodio veoma "mudro", za to "istorijsko vreme"...često se ovo može pročitati u raznim biografijama "ovog lika".

Na unutrašnjem planu, kao što i sleduje iz diktature proleterijata, vladalo se "čvrstom" rukom, moralo se biti odano partiji, vođi, ideji, komunizmu... Postojali su i tzv. disidenti, kao recimo: Vuk Drašković, Vesna Pešić, Koštunica, Mićunović, Matija Bećković, tata od ovog ex- predsednika Borisa - Ljubomir .... svi na dobrim radnim mestima (bez obzira na disidentsvo), u institutima, akademijama, profesurama i stanovima dobijenim od države, naravno na dobrim lokacijama (gde su to imali disidenti osim u ex YU).

Da ne zaboravim i oca nacije Dobricu. Ćosića, nekadašnjeg glasnogovornika partije, potom prvog predsednika demokratske države, još uvek sadašnjeg oca nacije... da, živeo je  na Dedinju... sa svim partijskim i državnim privilegijama.

Najveći i prvi disident Milovan Đilas, svoj izlet i otklon od komunizma je platio dugogodišnjom robijom.

Narod je bio uljuljkan socijalnim davanjima,
poznatom devizom "preko sindikata na more" itd.
Predućima se upravljalo radničkim savetima - samoupravljanje, radnička klasa (proleterijat) je glumio da vlada zemljom i privredom (radnički saveti)... partijski komiteti su donosili odluke (jednopartijska država za razliku od današnje partokratije.. lakše su se dogovarali ).
Od plata se izdvajao doprinos za stanove, u preduzećima su se pravile rang liste, a ko je bio "sposobniji", znao da se uvuče šefu, taj je brzo dobijao stan, sve u svemu, neki su morali da pričekaju, a ipak se do stana nekako dolazilo..

Bez obzia na vladavinu Partije, mediokriteta, nepotizma, svega je tu bilo... postojalo je besplatno zdravstvo, besplatno školstvo, a mora se priznati, ako se odbaci ideologija, veoma kvalitetno: Beogradski, Zagrebački i LJubljanski univerziteti su bili cenjeni van zemlje i njihove diplome su priznavane i na zapadu.

Jedva smo čekali da se promeni taj sistem, čeznuli smo za kapitalizmom koji nudi jednake šanse, verovali propagandi holivudskih filmova... i ovih naših prevaranata!!! Ali, ovo što dođe nije ni nalik onome čemu smo se nadali. Opet, Jovo nanovo: partije, mediokriteti, nepotizam, a povrh svega krađa, enormna, bez blama, ozakonjena...Bilo je i tada krađe, maximum je bio neka vikendica u planini ili na moru, ovde u Banji ili na Kopaoniku. Za velike kradje se gubila glava - afera Ina i Đureković, čini mi se...Ali, Tito nije imao zaostavštinu, ni račune u stranim bankama....

Setite se imena disidenata sa  početka priče. Njima je bilo dobro i kao disidentima, sada još bolje. Kao "disidenti" dobiše potpunu podršku od onih "koji su se pitali ko će se dočepati vlasti", podržavasmo ih u protestima, dovedosmo ih na vlast.. a oni nas izneveriše, naša očekivanja, da ćemo imati uređenu zemlju, da će naša deca imati "jednake šanse" i sve o čemu smo svi sanjali za vreme komunizma...

Sebe nisu zaboravili, sve ideale "jednakih šanski", bogatog pojedinca (koji ujedno čini i bogatu državu) uzeše za sebe, namakoše silnu lovu sa svojim dupeliscima, rođacima, interesnim grupama i sl. preko raznih šećerana, solana i biberana....

Kako god okreneš, generacije koje pamte komunizam najebaše, prvo od komunizma, sad od ovog obećanog, pravednog sistema, sistema jednakih šansi u kom vladajuća oligarhija sve pokrade, opustoši zemlju, a sve u prevelikom naletu patriotizma i brige za "sirotinju raju"...
.
Najebaše uglavnom ljudi koji sada imaju između 50 i 60 godina, licemerno nazvani "gubitnicima tranzicije", koji bejahu okosnica "njihove borbe protiv Sloba, koji su u devedesetim imali između približno od 25 do 40 godina, a koji se ne uvukoše u dupe malim partijskim diktatorima.

Nije ovo nostalgija  za Titovim vremenom, ali neka  ne čudi kad se pojavi neki nostalgičar, kome se jebalo za "titovu politiku", kojeg tada nije interesovalo ništa osim egzistencijalnog, koji se nije opterećivao "slobodama", koji je išao preko sindikata na more..., besplatno se lečio, školovao decu, a sad grca, nema za hleb, decu ne može da školuje, pred sobom ima nesigurnu budućnost....

Ne treba  gubiti veru u demokratiju. Ovi koji su sada na vlasti potvrdiše da su uvek radili samo za svoj interes, za svoje dupe, da su gramzivi, bezočni.... Niko nije očekivao ordenje, ali ni krađu, otimačinu, bezobzirnost, oholost.... Ovo nije demokratija,  ovo je nasilno vladanje, diktatura, obmana...Na delu je politički marketing u kome današnji diktatori pokušavaju da ubede svekoliki narod da mu je onako kako mu nije...

Zato, više ne treba izlaziti  na izbore, sve dok se ne pojavi ličnost za koju ćemo da glasamo iz ličnog ubeđenja, na osnovu njegovih osobina, a ne za manje ili veće zlo, za koje se u Srbiji glasa od dolaska višepartijskog sistema....i nekih novih diktatora i /kaba/dahija...

Ој, Јелена, кћери моја једина... / 5 /

Ој, Јелена, кћери моја једна...

Пада ми на памет ова простачка, стара народна песма, али ми смо у Краљеву - то није студенички мелос

Ко се први сетио Јелене Анжујске, ко је на француски превео ову припросту песмицу ?

Јорговани живе четристо година, изјавила је на једној телевизији Весна Југовић, некада новинар РТС-а, ударник у пропагандном штабу Слободана Милошевића. Наступала је са Клеопатром, са Миљом Вујановић.У то време један извештач са једног места, са једног сађења помену њено име. Гледаоци је памте по брбљивости. Било је то неко фино брбљање. Идеје које су излазиле из њене главе биле су свеже, оригиналне али сумануте. 

Променом режима, после двехиљадите, протерана је са телевизије. Да ли се иста особа 2007. године, демократски пресвучена, Долином јоргована вратила у пропагандни штаб Бориса Тадића?

Ипак, била је реч  о озбиљном послу. На ушћу Дабровачке реке у Нишаву, познате градске личности засадиле по једно стабло овог прекрасног, дрвенастог цвећа. Акцију је почела нишка општина Медијана, да цела Србија постане долина овог украсног дрвећа.

Долина гладних и непризнатих / 3 /

Неко ће се запитати какав смисао има кретенаста манифестација сађења јоргована која је започела 2007. Године. Каква корист од копања  будаком по прошлости? Чему лакрдијашко увођење у народ култа Јелене Анжујске? Да ли смо браћа преко бабине линије? 

Сврха је повезивање са светом. Ако је свет српске великодостојнике, од цара Душана  Силног па надаље прогласио за агресоре, монархофашисте и клерофашисте, опхрване тешким наслеђем колективне кривице, због чега се у Хагу суди српској историји, тај тумор треба ампутирати. 

Једним историјским резом, једном рокадом у брачном кревету, у први план треба избацити жене, оне су чистокрвне Европљанке. Оне су по пореклу, по новом поретку, по линији крви, аутентичне Европејке. Рођењем и крштеницом.

Да деца знају где су им корени

Како се тога раније нисмо сетили? Где би нам био крај...

Крамп, ашов, лопата, нису битни. То су само неопходни приручни реквизити. Порука је битна. Какву поруку шаљемо у свет? Порука је да Срби не маре за краља Уроша, њега очима не могу да виде. Саде јорговане, обожавају Јелену Анжујску, што ће рећи - поштоваоци су европских вредности.

Какав, бре, туризам !? У лукавству из подножја можданих вијуга краљевачких властодржаца лежи привлачност Јелене Анжујске.

Срби, незапослени, који нигде не раде, сад нешто корисно раде, саде јорговане...Гладни и непризнати у Ибарској клисури седе и чекају да француски инвеститори, опијени мирисом јоргована, Долину јоргована окруже фабрикама. Да покрену инвестиције, уложе капитал, отворе фабрике у које ћемо запошљавати  омладину. 

Постоје брда, постоје долине јоргована. Свако зна да је лакше, сигурније, безбедније у Европу путовати долином него преко брда.

наставиће се...