BRAT DO BRATA
Pravi pičvajz nastao je tek 1918. godine, kada je došlo do ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca u jednu državu. Muslimani još nisu imali naciju, Albanci nisu imali lobi u američkom Kongresu a Crna Gora nije imala Mila Đukanovića. Inače bi situacija, tada, bila još složenija! Nova država dobila je novo ime, novu zastavu, novi grb i, razume se, novu vladu...
I u novoj državi nastavilo se po starom..Sastavljeni kao rogovi u vreći, Srbi, Hrvati i Slovenci čuvali su bratstvo i jedinstvo kao zenicu oka svog. Svako je, pri tom, vodio računa da mu neko od braće ne izbije oko rogovima.
Svaki veliki Srbin, nešto manji Hrvat i mali Slovenac, dovodio je, u novoj državi, neke nove pomoćnike i savetnike, nove načelnike i saradnike. Tako da je broj državnih činovnika rastao iz dana u dan. Srbija je prvo bila seljačka, pa radnička, pa činovnička zemlja.
More, ni sedam hiljada dahija ne bi mogli da obave tolikog državnog posla!
U toku Drugog svetskog rata, Srbija je oborila svetski rekord! Nije imala parlament ali je imala je tri različite vlade odjednom. Vladu u Londonu, vladu Milana Nedića u zemlji i Titovu partizansku vladu!
Najduže se zadržao na vlasti drug Tito.
On je bio pravi fenomen. Imao je uz sebe i vladu i narod, ali je sve odluke donosio sam. Dakle, jednoglasno! Kao zagovornik bratstva i jedinstva, Tito se rodio u Hrvatskoj, živeo je u Srbiji, a umro u Sloveniji. Sa njim je izdahnulo i bratstvo i jedinstvo. Braća su počela da vade oči jedni drugima. Prvo rogovima u ratu, pa diplomatskim putevima u miru. Brat do brata, Srbin do Hrvata! Malo sutra!
"SRBIJA - SPECIJAL"
Srpski poslanik u Skupštini, četnik -dobrovoljac kod Vojvode Vuka, Puniša Račić, nije mogao da otrpi uvrede koje su stizale iz političke klupe hrvatskog seljačkog demagoga Stjepana Radića i njegovih korteša. Kad je sa govornice pomenuo srpsku krv, koja se za Kraljevinu prolivala u Prvom svetskom ratu, Hrvat Pernar zlobno je dobacio:
"Pa izračunajte koliko ste litara krvi prolili pa da je platimo!"
Račić je izvukao pištolj... Pucnji Puniše Račića 20. juna 1928. označili su kraj jugoslovenske ideje. Ostalo je još da Hrvati, uz parolu "Nikad više u Beograd", sahrane Pavla, pa Stjepana Radića, da kralj Aleksandar raspusti parlament i uvede šestojanuarsku diktaturu, pokušavajući silom da sačuva državu koja se cepala, koju je Drugi svetski rat dokrajčio da bi se - posle pokušaja obnove zvanog Titovo bratstvo-jedinstvo - definitivno raspala.
Žrtvu parlamentarne pucnjave Hrvati danas smatraju nacionalnim junakom.
A Račića Srbi su zaboravili: osuđen na dvadest godina zatvora, sklonio se iz zatvora kad su došli Nemci, dočekao je borbe za Beograd, a onda su mu, 17. oktobra 1944.(!), oslobodioci zakucali na vrata
Streljan je odlukom partizanskog prekog suda. Za grob mu se nikad nije saznalo.
Нема коментара:
Постави коментар