уторак, 26. април 2016.

Noćni jahač u Klisuri



U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja Mioninog  prisustva  u Ibarskoj klisuri.

Uvek je gledala nekuda u daljinu. Očekivao sam da me, barem jedanput, pogodi pogledom. Ali umesto njenih očiju, gledale su me oči bratovog belca.

Kada mu čujem topot, san mi se razbije.Ustanem i siđem do obala Ibra. Zaprepastim se kada ugledam svoje lice u mrko zelenoj vodi. Na čelu mi se ocrtava crna pega, iz noći u noć sve vidljivija.

Jedanput čuo sam samo neko treperenje i osećao lak povetarac na licu.Uskoro i on presta pa me iznenada obli neka toplina, iako je noć bila sveža. Miona zaustavi konja.
Gledala je crnu i vlažnu zemlju.Ništa nije govorila.Reklo bi se, nije ni disala.Tužno pospana gledala me je pravo u oči i onako sa konja bacila jednu knjigu pred moje noge.

-Konstantine-reče ona, prvi put za sve ove godine - evo ti ova knjiga puna tajni, jedino je ti umeš čitati. I da znaš, jedino ti me i vidiš i čuješ, od sada pa doveka.

Konj je dahtao ali više od uzbuđenja i besa nego od zamora. Propinjao se na zadnjim nogama,glasno grizao gvožđe u zubima, okretao se u krugu i neprestano pokušavao da prisili Mionu da mu popusti dizgine i da se ponovo strmekne  preko brda i pašnjaka. Kad ona to najzad učini, konj naglo poteže napred i iz njenih grudi se ote uzdah.


Njen uzdah i moj strah ostadoše na istom mestu.

Uzdah je lebdeo u vazduhu  a ona knjiga na zemlji poče lagano da se razlistava prema meni....

понедељак, 25. април 2016.

MIONA -Svetica



Onamo gore bljesnu svetlost!

Kupasti breg sa Stolova se spustio i spava u jednoj od okuka Ibra. Mesec tumara, striže bregom i seda na najširu donžon kulu Magliča.Zemlja je mirisala na proleće,prvi talas mraka se spuštao niz stranu,kamenitu i vrletnu.I s njim, s mrakom, niz stranu kamenitu i vrletnu, lagano i uspravno spuštala se Miona.

Snajka je bila u crnim haljinama, bosonoga sa čudnim prtljagom na grudima.Ne mnogo duge ali kao ugalj crne kose,glatkog obraza, i tankih usana.Izgledala je kao svetica, sišla sa ikone nekog starog napuštenog manastira. Ruke joj behu skrštene na grudima a pogled uprt negde u daljinu.

Izgledalo je kao da se spušta sa nebesa. Jer iznad biljurnog Magliča ničeg nije ni bilo, osim tog neobičnog tamnog plavetnila. Ni kamičak da se pokrene i skotrlja u Ibar. Miona s crnom maramom na čelu korača nečujno a tu čak ni ptice ne preleću. Ljudska noga tu nije zakoračila,stoka nije tamo odlazila a ni biljke tu nisu rasle.

Korača nečujno, kao da ne dodiruje stene.

    Fotografija : Ana Đukić

четвртак, 24. март 2016.

Богутовац - музеј једног злочина





Још једном су агресори сручили гомилу бомби на складиште горива у Богутовцу..
Готово пола сата гледамо одсјај ватре испред себе. Возило са оперативним штабом Железнице Србије пробија се напред. Нешто гори али не кућа, ни дрво, ни слама. Види се само огромни стуб пламена. Очекујемо галаму, људе расуте по асфалту и по прузи, праскање... Али, око ватре је мртва тишина. Чује се само туихо распевани жамор усијаног ваздуха. Читава Клисура се зажари, угасне, стропошта се или поскочи, већ према томе да ли ветар подиже пламен или га спушта. Гори бензин!
Резервоари за гориво су се наслањали на железничку станицу у Богутовачкој Бањи. Ватрогасци и мештани су се скупили око злодела као укућани око огњишта. Улазимо у канцеларију отправника возова. Таваница више не постоји. Кроз отвор виде се звезда, окружена црвенилом. Ибар се више не види. Чује се само хучање реке...  ово је нестварно, као да сви чекају да се избистри слика и да огањ изроди душу неимара. Али, авиони не слећу! Вратиће се, можда, на место злочина! Слетети неће!
Чују се гласови људи. Горе, уз Клисуру, погођен је и мост Пивница. Са њега се улази оправо у тунел. Пробушен је пројектилом. Испод зјапи провалија, а делови бомбе су избушили конструкцију. Да човек не поверује да је она од челика.
Нико више не зна колико је пројектила пало у Ибарску клисуру. Противавионска одбрана Војске Југославије ремети рачуницу. Пројектили лете на све стране још даље уз реку Ибар, близу Ушћа, између тунела Џелеп и Бојанићи, пао је са носача и најдужи мост на овој прузи. А пруга је кренула некуда у ваздух...
У Јошаничкој Бањи зликовци су се окомили на надвпжњак преко пруге. Ту пролази пут за Копаоник. У близини је излаз са Ибарске магистрале. Пробушен је као да није бетонски. Један пројектил је промашио надвожњак, али је погодио у теретни вагон поред железничког магацина. Делови раскомаданог вагона били су разорнији од бомбе. Пругом кроз железничку станицу као да је прошао стампедо...
 А још даље уз реку, тамо где Клисура малаксава, још веће је разарање. Прво је једним пројектилом затрпан тунел Шарпељ, а после неколико дана, мостови са обе стране тунела надвили су се над амбисом. Одавде почиње територија Косова. Злочинци су баш знали шта да ураде.
Прича се не стишава. Спрема се за дугу ноћ крај ватрене стихије. Ватрогасци су немоћни. Брдо је као вулканско гротло. Не би се веровало. И за неверу је то али је истина жива!
Брдо - ломача у Богутовцу горело је целу боговетну ноћ.
Под наслагама пепела и отровним гасовима срца нам беху зажарена, прочишћена. Негде у даљини одјекну још један пројектил. Авиони су на друго место однели угарак за потпалу. А ми смо чекали да пепео изроди заметак казне за освајача.
Негде у рано јутро, на небу угледасмо неку птицу, можда гаврана. Прхнула је из згаришта и замутила небо над Ибарском клисуром!
ИСТИНА О ДОГАЂАЈУ

Четвртог арила 1999. године са два ракетна пројектила, у нападу НАТО агресора на складиште Беопетрола у Богутовцу, тешко је оштећена железничка станица Богутовачка Бања, тридесетак метара удаљена од места двоструке експлозије. Истог поподнева неоштећеним колосецима прошао је путнички воз пут Рашке и Косовог Поља. У поновљеним нападима, ракетама и бомбама станица и колосеци су доста оштећени да би 8. маја у 14,10 часова, директним поготком зграда станице била практично срушена. 



понедељак, 12. октобар 2015.

Казнена експедиција на колосеку /1/


Преко шефа станице и свог команданта на станици, Немци су два дана раније, обавештењем на огласној табли, позвали све железничаре да се у уторак, 13. октобра у 13 часова окупе на перону железничке станице „ради давања упутства“. Морали су да се јаве сви, чак и они на боловању или годишњем одмору. На перону се постројило око 400 железничара. Радници ложионице и XIV секције за одржавање пруге дошли су на станицу у колонама.

Онда се појавио шеф станице, заједно са немачким командантом. Рекао је да се због настале ситуације – сталних напада партизана и бандита, смањује број најнужније потребног особља које мора остати на станици, изложено дејству борби, а да ће се остали склонити на сигурно место и да ће бити задржани само 3 до 4 дана.

За време саопштавања ове наредбе око 30 немачких војника стајали су сасвим дискретно по страни, и то у мањим групицама, као да их се не тиче ово сакупљање железничара.

Охрабрени, зато што су и шефови са њима, пошли су у колони безбрижно напред. Провлачили су се између нагомиланих вагона на колосецима. Али, постепено су их све више опкољавали немачки војници, појављујући се иза вагона. Оних тридесетак са станице кренуло је за њима. У ствари, цела станица је била блокирана. Железничари су унезверено гледали у нове групе Немаца које су се појављивале са машинкама на готовс. Када су избили на пут према „Фабрици вагона“, натерали су их да подигну руке у вис.

Више нико није сумњао да се ради о хапшењу, али било је касно за било какав покушај бекства...

уторак, 6. октобар 2015.

Sveti kralj - Stefan Prvovenčani /15/


 ili : ZAŠTO SRBI NISU KATOLICI

Sudbina je Stefanu Nemanjiću nenadano dodelila vlast. Na srpski presto došao je spletom istorijskih događaja, tuđom zaslugom – ali je zato sve ostalo bilo isključivi plod njegovih sposobnosti.  

"Vo vjeki "je obeležio i usmerio srpski narod davši mu temelj na kome je sve posle zidano, često potom rušeno, ali opet iznova građeno… To je bilo moguće jer temelj koji je Stefan sa bratom Savom postavio nijedan osvajač ni ondašnji ni potonji – do danas – nije mogao srušiti.

Ni u jednom trenutku Stefan Prvovenčani ne sumnja – ni onda kada ga je brat Vukan proterao – da je bogomdani vladar Srbije. .

Stefan pokazuje i osobinu koja je kroz vekove krasila samo mudre vladare, koja nije bila karakteristika njegove epohe – on bratu uzima krunu, ali ne i glavu. Srce mu u vlasti nije otvrdnulo niti mu je u izgnanstvu osveta pomutila razum.

 Razum i vlast retko kada idu zajedno, u istom smeru – kao što je to bio slučaj sa njim i sa samo još jednim srpskim vladarom, despotom Stefanom Lazarevićem… To su retki uzori u srpskoj istoriji koji su model za svakog njenog potonjeg vladara i koga se nijedan potonji vladar nije držao, najčešće jer nije bio vlastan za tako što.  I kralj i despot su mogli sa svima i svi su mogli sa njima.

Prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, učenog i smelog vladara, svi žele na svojoj strani. 
I Teodor Laskaris, nikejski car, i pape Inoćentije III i Honorije III – od koga će Stefan i dobiti krunu – i Teodor Anđeo, moćni despot Epira, i mletački dužd, ugarski kralj Andrija II… Svi koji tada nešto znače u Evropi, od pape i Zapada do svih vizantijskih centara.

Kao čovek, kao pojava, kao vladar, Stefan Prvovenčani je britkog uma, smele odlučnosti, kome su
ciljevi visoki, planovi promišljeni…To najbolje pokazuju njegovi brakovi koji su bili
direktno povezani sa sudbinom Srbije. 


Ženidba sa Evdokijom, kćerkom vasilevsa Aleksija III Anđela, bila je važan preduslov da Srbiji isposluje državnu nezavisnost, da dobije manastir Hilandar „na poklon večni“ i da na kraju umnogome olakša dobijanje autokefalnosti srpske crkve.

Njegov drugi brak sa Anom Dandolo, unukom slavnog  Enrika Dandola, zlim duhom Četvrtog krstaškog rata, najmoćnijim čovekom svoga doba, u velikoj meri je doprineo da Stefan postane prvovenčani, da od pape dobije krunu iz Rima.

Pad Carigrada u latinske ruke 1204. godine  posebno je važan događaj kako za budućnost Srbije tako i za vladavinu Stefana Prvovenčanog. Ovaj krstaški udar bio je prekretnica doba u kome sve vri od Rima do Carigrada – kada se između ta dva hrišćanska centra nalazi maleno srpsko kraljevstvo.

Stefan Prvovenčani – u situaciji kada svako sa svakim ratuje – umeo je da zagospodari situacijom koju mu je sudbina odredila. Koračao je kroz  istorijske oluje više se uzdajući u pamet i diplomatsku veštinu nego u golu snagu.  On svoju vlast ne pretvara u samodržavlje i tiraniju, sklonosti koje su bile obeležje gotovo svih vladara njegovog doba. Krasila ga je više strpljiva politička upornost nego neobuzdana vojna sila.

Omogućuje bratu Savi, prvom srpskom arhiepiskopu, stvaranje strogog teokratskog sistema i čvrste crkvene organizacije, koji podupiru njegovo samodržavlje ali ne isključuju toleranciju sa Rimom i suživot sa katoličkom crkvom.


Svaki veliki istorijski događaj svoje epohe umeo je da iskoristi na vlastitu korist i u korist svog
kraljevstva. Umeo je da osvoji ali još bolje da sačuva ono što je stekao.

 Za Stefana Prvovenčanog, kao i za njegovog oca, vlast će biti nešto što protiče i što prolazi  kraju monaškim zavetom i oreolom svetosti. Savino uzorito podvižništvo podsećalo je svakodnevno Stefana na granice vladarske moći iako mu je tu istu moć bezrezervno učvršćivalo. Jer, upravo je Sava iz Vizantije u Srbiju preneo sliku idealnog vladara a sa njom i „načelo o ’strahu božjem’ kao ograničavajućem činiocu vrhovne vlasti“.

Koliko je Sava nepokolebljivo dominantan u duhovnoj  sferi toliko je Stefan dominantan u surovoj
realnosti srednjovekovne politike. Stefan Prvovenčani je živeo za Državu, a Sava za Crkvu. Međutim, nema spora da bez Stefanovog dela ne bi bilo ni Savinog. Ne bi bilo Srbije. Braća gotovo zajednički upravljaju državom i udaraju temelje fenomenu koji se u istoriografiji naziva simfonijom Države i Crkve u specifičnom srpskom obliku, postavljenom na vizantijskim uzorima.

Još u punoj snazi, još veliki i odvažni kralj, on skrušeno diže pogled ka nebesima očekujući božju
milost – gradeći slavni manastir Žiču, manastir gde će na kraju počivati njegove svete mošti.
Prvom kralju svih srpskih zemalja brat Sava – monah, već tada izuzetnog ugleda i uticaja od Jerusalima do Nikeje, koga je još za života pratila svetačka veličina – shvatajući svu njegovu veličinu i značaj ne dozvoljava da se povuče sa trona, čak ni onda kada je bio u „predsoblju smrti“.

Stefan Prvovenčani, kao i njegov otac Stefan Nemanja, bio je od onih vladara koji su „zaspali u Hristu“ kao monasi. Verovatno najznačajniji i najdarovitiji vladar od svih Nemanjića umire kao kaluđer Simon 7. oktobra 1228.g