Noćni jahač u Klisuri

U najgorim časovima noći - a noć je bila uvek zlo vreme moga života - biva ponekad da se javi nešto kao slutnja Mioninog  prisustva  u Ibarskoj klisuri.

Uvek je gledala nekuda u daljinu. Očekivao sam da me, barem jedanput, pogodi pogledom. Ali umesto njenih očiju, gledale su me oči bratovog belca.

Kada mu čujem topot, san mi se razbije.Ustanem i siđem do obala Ibra. Zaprepastim se kada ugledam svoje lice u mrko zelenoj vodi. Na čelu mi se ocrtava crna pega, iz noći u noć sve vidljivija.

Jedanput čuo sam samo neko treperenje i osećao lak povetarac na licu.Uskoro i on presta pa me iznenada obli neka toplina, iako je noć bila sveža. Miona zaustavi konja. Gledala je crnu i vlažnu zemlju.Ništa nije govorila.Reklo bi se, nije ni disala.Tužno pospana gledala me je pravo u oči i onako sa konja bacila jednu knjigu pred moje noge.

-Konstantine-reče ona, prvi put za sve ove godine - evo ti ova knjiga puna tajni, jedino je ti umeš čitati. I da znaš, jedino ti me i vidiš i čuješ, od sada pa doveka.

Konj je dahtao ali više od uzbuđenja i besa nego od zamora. Propinjao se na zadnjim nogama,glasno grizao gvožđe u zubima, okretao se u krugu i neprestano pokušavao da prisili Mionu da mu popusti dizgine i da se ponovo strmekne  preko brda i pašnjaka. Kad ona to najzad učini, konj naglo poteže napred i iz njenih grudi se ote uzdah.

Njen uzdah i moj strah ostadoše na istom mestu.

Uzdah je lebdeo u vazduhu  a ona knjiga na zemlji poče lagano da se razlistava prema meni....

MIONA -Svetica

Onamo gore bljesnu svetlost!

Kupasti breg sa Stolova se spustio i spava u jednoj od okuka Ibra. Mesec tumara, striže bregom i seda na najširu donžon kulu Magliča.Zemlja je mirisala na proleće,prvi talas mraka se spuštao niz stranu,kamenitu i vrletnu.I s njim, s mrakom, niz stranu kamenitu i vrletnu, lagano i uspravno spuštala se Miona.

Snajka je bila u crnim haljinama, bosonoga sa čudnim prtljagom na grudima.Ne mnogo duge ali kao ugalj crne kose,glatkog obraza, i tankih usana.Izgledala je kao svetica, sišla sa ikone nekog starog napuštenog manastira. Ruke joj behu skrštene na grudima a pogled uprt negde u daljinu.

Izgledalo je kao da se spušta sa nebesa. Jer iznad biljurnog Magliča ničeg nije ni bilo, osim tog neobičnog tamnog plavetnila. Ni kamičak da se pokrene i skotrlja u Ibar. Miona s crnom maramom na čelu korača nečujno a tu čak ni ptice ne preleću. Ljudska noga tu nije zakoračila,stoka nije tamo odlazila a ni biljke tu nisu rasle.

Korača nečujno, kao da ne dodiruje stene.

    Fotografija : Ana Đukić

Богутовац - музеј једног злочина

Још једном су агресори сручили гомилу бомби на складиште горива у Богутовцу..

Готово пола сата гледамо одсјај ватре испред себе. Возило са оперативним штабом Железнице Србије пробија се напред. Нешто гори али не кућа, ни дрво, ни слама. Види се само огромни стуб пламена. Очекујемо галаму, људе расуте по асфалту и по прузи, праскање... Али, око ватре је мртва тишина. Чује се само туихо распевани жамор усијаног ваздуха. Читава Клисура се зажари, угасне, стропошта се или поскочи, већ према томе да ли ветар подиже пламен или га спушта. Гори бензин!

Резервоари за гориво су се наслањали на железничку станицу у Богутовачкој Бањи. Ватрогасци и мештани су се скупили око злодела као укућани око огњишта. Улазимо у канцеларију отправника возова. Таваница више не постоји. Кроз отвор виде се звезда, окружена црвенилом. Ибар се више не види. Чује се само хучање реке...  ово је нестварно, као да сви чекају да се избистри слика и да огањ изроди душу неимара. Али, авиони не слећу! Вратиће се, можда, на место злочина! Слетети неће!

Чују се гласови људи. Горе, уз Клисуру, погођен је и мост Пивница. Са њега се улази оправо у тунел. Пробушен је пројектилом. Испод зјапи провалија, а делови бомбе су избушили конструкцију. Да човек не поверује да је она од челика.

Нико више не зна колико је пројектила пало у Ибарску клисуру. Противавионска одбрана Војске Југославије ремети рачуницу. Пројектили лете на све стране још даље уз реку Ибар, близу Ушћа, између тунела Џелеп и Бојанићи, пао је са носача и најдужи мост на овој прузи. А пруга је кренула некуда у ваздух...

У Јошаничкој Бањи зликовци су се окомили на надвпжњак преко пруге. Ту пролази пут за Копаоник. У близини је излаз са Ибарске магистрале. Пробушен је као да није бетонски. Један пројектил је промашио надвожњак, али је погодио у теретни вагон поред железничког магацина. Делови раскомаданог вагона били су разорнији од бомбе. Пругом кроз железничку станицу као да је прошао стампедо...

 А још даље уз реку, тамо где Клисура малаксава, још веће је разарање. Прво је једним пројектилом затрпан тунел Шарпељ, а после неколико дана, мостови са обе стране тунела надвили су се над амбисом. Одавде почиње територија Косова. Злочинци су баш знали шта да ураде.

Прича се не стишава. Спрема се за дугу ноћ крај ватрене стихије. Ватрогасци су немоћни. Брдо је као вулканско гротло. Не би се веровало. И за неверу је то али је истина жива!

Брдо - ломача у Богутовцу горело је целу боговетну ноћ.

Под наслагама пепела и отровним гасовима срца нам беху зажарена, прочишћена. Негде у даљини одјекну још један пројектил. Авиони су на друго место однели угарак за потпалу. А ми смо чекали да пепео изроди заметак казне за освајача.

Негде у рано јутро, на небу угледасмо неку птицу, можда гаврана. Прхнула је из згаришта и замутила небо над Ибарском клисуром!

ИСТИНА О ДОГАЂАЈУ

Четвртог арила 1999. године са два ракетна пројектила, у нападу НАТО агресора на складиште Беопетрола у Богутовцу, тешко је оштећена железничка станица Богутовачка Бања, тридесетак метара удаљена од места двоструке експлозије. Истог поподнева неоштећеним колосецима прошао је путнички воз пут Рашке и Косовог Поља. У поновљеним нападима, ракетама и бомбама станица и колосеци су доста оштећени да би 8. маја у 14,10 часова, директним поготком зграда станице била практично срушена.