Oni što se razumeju u sve stvari ovoga sveta govorili su o raznim čudima
na zemlji, pa između ostalog i o Lejleku. Ja sam čuo tu priču još u
osnovnoj školi od mog druga Jodže sa rudnjanske visoravni.Moram da priznam da
me je bilo strah od tajnovitih priča, ali ipak, upijao sam sve što sam
čuo, posebno ako je nešto bilo nejasno.
Ni Jodži a ni ljudima koji su pričali o tom golijskom čudu , nije bilo jasno
šta je to Lejlek i otkuda dolazi. Ali, verovali su u jedno. On
poštuje muslimansku veru, prvoklasan je musliman i redovno klanja. Čak
su verovali da je to možda preobučeni Dobri čovek, koji pohodi
najpustije krajeve i narode. Gleda kakav je ko. A uzgred, negde u
samoći, u nekakvoj baruštini ili na obali reke Studenice, daleko od ljudskih
očiju, uzima obdes i klanja.
Svi su se bojali Lejleka. Plašili su se njega kao Strašnog svedoka, koji
će ih negde, sasvim iznenada, zateći u nekakvoj nečistoj radnji.
Govorili su da je to Noćna ptica, dugačkih i tankih nogu, sivog perja i
velikog kljuna.Slabo leti. Obično stoji na jednoj nozi. Kljunom uzima
obdes, podiže glavu prema nebu i moli se.Govorili su i da na planini
Goliji ima devedeset i pet vrsta ptica, ali da oni takvu još ne videše u
svom životu.
Na Lejleka niko ne sme da podigne ruku. Ako ga neko vidi, bio je dužan
da se izmakne i da mu ne smeta pri obavljanju svete radnje. A ako je
došao blizu nečije kuće, dužnost je domaćina da mu iznese čist peškir i
da ga rasprostre kako bi Lejlek klanjao.
Ko se toga ne drži, čeka ga Strašni sud.
Mnogo godina kasnije, jedne nedelje u rano proleće, pošao sam golijskim masivom ka mestu Odvraćenica.
Idući
ka Crnom vrhu, ispod crkve Svetog Ilije , videh gde na livadama izvire Crna reka, koja
posle putovanja po Goliji, u podnožju brda Karaula i prijema vode iz potoka Rečica,
postaje reka Studenica.
Sneg tek okopnio na susednim brdima.
Mnogo vode beše u nabujaloj reci. Ponegde se izlivala po stešnjenoj
ravnici, obrasloj ševarom i rastavićem. Taman sam bio seo na jedan
kamen i počeo da tražim inspiraciju za neku pesmu, kad odjedanput
primetim
da se nešto mrda u ševaru.
Pogledam malo bolje i vidim nekakvu visoku pticu.Kao da ide sa štakama.
Ide i klati se. Glava joj mlatara. Kljun joj velik.Trup joj je kao
ciganska furuna, samo na tankim, tankim nogama. Čučnem iza jednog žbuna i
virim.
Ptica dođe do same obale. Ja ćutim. Ni ona ne ispušta nikakav glas.
Gledam je tako, gledam... I odjedanput se setih onih što se razumeju u
sve stvari ovog sveta i mog druga Jodže..
Pa to je Lejlek!
Gledam Svetog čoveka, preobučenog u ptičje perje. Prođe neka struja uz
moje telo. Osetih grč na licu. Bi me strah od njega. Ne smem da bežim.
Ali, ne vidi ni on mene.
Sveti čovek stoji zamišljen pored vode. Onda strese prašinu sa sebe pa uđe u vodu. Do članaka mu.
Lejlek zavuče kljun u vodu, a zatim podiže glavu visoko prema nebu. Još
jedanput zavuče glavu u vodu. Razmišljam da skinem košulju i da je
raspostrem po travi da po njoj klanja.
Ali Lejlek ne izlazi iz vode. Gledam! Vidim, iz kljuna mu viri žablja
noga. On je malo prihvati, pa podiže glavu prema Alahu i niz grlo mu
slete živa grudva. Mislim, šta li mu bi... Opogani svoja usta. Ali, šta
će jadnik, mora od nečega da živi. Možda je doleteo iz drugog sveta.
Možda se ovaj Sveti čovek hrani žabama dok nosi ptičje perje.
Lejlek zamutio vodu. Navalio pa svaki čas gura kljun u baruštinu. Vadi
žabe, diže kljun prema nebu, pa opet vadi žabe... Stomak me beše zaboleo
od čučanja i gledanja...
Odjedanput zvono zaklepeta negde sasvim blizu.Okrenuh se... Ovce
jurnuše. Blejanje pozdravi pašnjake. Čobanica se uspravi iza jedne
smreke,okrenu istoku i prekrsti.
I njene blejale, dabogda..!
Lejlek se zbuni. Ne stiže da proguta žabu. Voda pljusnu. On se razmaha
krilima kao nekakvim čaršavima, i polete...Jedva domlatara krilima do
brda i pade iza neke kleke...
Odmah sam pozvao Jodžu i ispričao mu šta sam video. Nije mi
verovao.Ali, rekao mi je da će biti srećan u ljubavi svaki čovek koji
vidi Lejleka. Tako pričaju ljudi koji se razumeju u sve stvari ovog
sveta.Rekao mi je i da grešim dušu... da Lejlek ne jede žabe. Da mi se
to učinilo...
E,sad... Meni se ukazao Sveti čovek ali ja nikada nisam napisao pesmu o
tome. U nekakvim kasnijim inspiracijama ono mesto čak sam nazvao Rajska
bara. Sve što je živo i ona dva groblja sa jedne i druge strane Golije, nije
nikada videlo takvu rajsku pticu. Ni ja nikada nisam bio siguran da je
to neki Božiji dar, kako mi je rekao Jodžo, i da me čeka sreća u
ljubavi.
Sada se nešto mislim...Možda je Lejlek, jednostavno, Sveta žena...A...možda, ni mi nismo Ptice raja...
